Kao jako mali interesovao sam se za automobile,motore,tehbologiju uopsteno.Poceo sam raditi kod oca u servisu i odlucio time se baviti kroz zivot.Poceo sam igrati igrice,pisati pesme,popravljati racunare,svasta nesto.Kroz godine sve bledi,proslost,mnoge stvari iz secanja nestale.Bio dam uvek nervozan lik,brzo puknem,slabi zivci,dok jednog dana nisam upoznao jednu devojku.Kroz nase dopisivanje,price,zaljubio sam se u nju,ona u mene.Sve je bilo savrseno,promenio sam se,smiren,nepravim frke,gluposti.To sve bledi mi nismo zajedno vise,prijatelji,ali i tako je bolje nego nikako.Pocinje se nesto desavati samnom,gubitak koncentracije,paznje,volje,svega.Vozim auto,nepazim,samo dajem gas da me smiri,nepomaze.Stlano dreka vika u kuci,sve uvek na meni se slomi,sve sam ja.Niko neprovaljuje da nisma okej,odlucio sam ici u selo.Posle povratka putujem za nis,nevracam se nazad,ne zelim se vratiti,znam da ce me traziti,ucinicu da me nenadju roditelji.Punoletan sam,ostacu u nisu,nacicu posao oko automobila,radicu sa strane racunare,programe,mnoge stvari da bih dosao do novca.Iznajmici stan,ziveti kako zelim,kako tako.Posle nekog vremena,kad skupim novca,odlazim za bosnu,da je vidim,da pokusam sve vratiti kako treba biti.Putovacu,ici do drugara,prijatelja,ziveti svoj neki zivot.A proslost,koje se skoro ni nesecam,taj deciji period,ostaje u zaboravu,kao i vecina drugih stvari,i sve sto ce izbledeti vremenom,sve sem nje,ona zauvek je u srcu,tu,nece nikad ici odatle.To je to ljudi,jedna u nizu od zivotnih prici,nikad se nisam osecao srecan,od dana kad sam je upoznao,ziveo sam srecno,ali ovde me sve ubija,odlazim iz grada,zivecu kako zelim,kako moram i kako hocu.
Eto ga,jedna zivotna prica,sta me ceka jos,ne znam,ali znam sta trebam napraviti...